O ZONAMA I NAMA

Postoje različite zone. Kada nam je nešto vrlo lagodno i u čemu se osećamo podržano kažemo zona komfora, kada hoćemo da istaknemo da nam je pomalo skučeno u tim okvirima, priča se o izlasku iz zone komfora. Postoje različite zone svesnosti u ljudskom funkcionisanju i opažanju sebe i sveta. Kod Sremca je Zamfirova, televizijska je od sumraka, a filmska slobodna. U različitim sportovima dobro je poznata zona kao taktika odbrane. Nažalost, ima i onih nesrećnih zona, ratnih ili zona za evakuaciju. Ipak, verovatno se najviše susrećemo za parking zonama. Ili nekim drugim zonama, sa kojim se Vi najčešće susrećete? Koje su Vam prve misli, slike na reč “zona”? Prateći trag porekla reči zona otkrivamo da se taj izraz koristio izvorno u Antičkoj Grčkoj, a označavao pojas oko struka i kukova, sa zanimljivom propratnom pričom u vezi sa običajima oko nošenja pojasa (više u Rich, 1860, str. 731). U rečnicima se sreće u tom značenju, kao pojas, odnosno deo loptine površine koji je zatvoren između dva paralelna kruga.

Kojim god zonama da ‘priđemo’ videćemo da najčešće označavaju oblast ili prostor uokviren nekakvim granicama i određen njima. Takva je i naša PsihoZona, uokvirena našim prethodnim profesionalnim i ličnim iskustvima koja udružujemo i nudimo sa željom da služi na dobrobit onih kojima naša punuda može da bude od koristi. "Psiho" u našem nazivu nema veze sa poznatim Hičkokovim filmom, niti sa nekim značenjima koje ukazuju na lakše ili teže teškoće u psihičkom funkcionisanju, već se naše “psiho” odnosi na psihologiju i psihoterapiju i na fenomene psihičkog života koje su predmet ovih naučnih disciplina.  Psihologija, je, pre svega, nauka zasnovana na istraživanjima i njihovim nalazima, a ne skup uverenja, stavova i pretpostavki o različitim pojavama koje se tiču psihičkog života. Nažalost, takav kontrolisan i precizan jezik psiholoških istraživanja i psiholoških teorija nekada nije lako razumljiv, a često nije ni preterano zanimljiv. Izjava stara pola veka koja se pripisuje poznatom psihologu Katelu da psihologija opisuje pojave koje svi razumeju jezikom koji niko ne razume (Katel, 1965. prema GoodReads.com ) deluje i dalje vrlo važeća. Same pojave kojima se neko istraživanje bavi često jesu i zanimljive i razumljve i značajne, u svojoj suštini, ali kada se “prevedu” na jezik naučnog istraživanja postaju manje senzacionalne, manje opštavažeće, sa mnogo više ograda i uslova pod kojima dobijeni rezultati važe. Ono što je naša namera je da u tekstovima koje budemo objavljivali različite sadržaje obrađujemo kombinovanjem proverenih izvora podataka, svakodnevnog prijemčivog stila pisanja i slobodnog ličnog stila izražavanja.

U nastavku ćemo predstaviti dve tipologije zona u psihološkoj literaturi: zone razvoja Lava Vigotskog (1896-1934) i zone svesnosti Frica Perlsa (1893-1970).

U razvojnoj psihologji jedne od najpoznatijih zona su zona aktuelnog i zona narednog razvoja. Zona aktuelnog razvoja (ZAR) označava sve one kognitivne (sajznajne) strukture i sposobnosti koje dete ima u relativno razvijenoj formi u datom trenutku, to je sve ono što dete samostalno može da uradi (Baucal, 2003). Recimo, dete je u stanju da samo složi manju slagalicu. Ali kada mu ponudite nešto veću slagalicu, ono započne, nešto uspeva da sastavi, ali ne uspeva, ipak, da samo reši do kraja. Prema Vigotskom, postoje zadaci koje dete nije trenutno u stanju samo da reši, ali će biti sposobno da dođe do uspešnog rešenja u okviru interakcije sa odraslom osobom, odnosno osobom koja poseduje kognitivnu strukturu neophodnu za rešavanje datog zadatka i koji ima sposobnost da razume strategiju koju primenjuje dete i da može da ga vodi kroz proces zajedničke izgradnje adekvatnije strategije; Vigotski je smatrao da upravo te sposobnosti koje dete može da ispolji u saradnji sa kompetentnijim partnerom pokazuju šta će biti sledeća faza u kognitivnom razvoju deteta i zato je ovu pojavu u razvoju nazvao zona narednog razvoja (ZNR). Naravno, neće svaka razmena biti u zoni narednog deteta i da bi se kroz saradnju sa kompetentnijom osobom formirala nova sposobnost potrebno je da budu zadovoljeni određeni uslovi (Baucal, 2003):


  • Dete treba da učestvuje aktivno u procesu interakcije sa odraslom osobom

Da se vratimo na primer sa slagalicom, ako dete ne pokušava aktivno da je slaže, već mu odrasli stavlja prave delove u ruke ili sam sastavlja delove (odnosno ako previše “posla” obavlja odrasli), slaba vajda od toga, jer mu se na taj način uskraćuje mogućnost da samo pravi planove, pokrete, greške, da ih ispravi ili ne.


  • Treba da se formira zajednička aktivnost, odnosno aktivnost čiji tok i struktura zavise od oba partnera, a ne samo od jednog i čiji rezultat ne može da se pripiše ni jednom od partnera.

Ovo je naročito bitno, jer nekada su odrasli isuviše u iskušenju da pokažu kako treba da se nešto uradi, nekada sa manje tolarancije za greške ili spremnosti da se ode u pravcu koje dete “vuče”, i na taj način kontrolišu ishod. Ako dete insistira da deo slagalice koji je rep životinje stavi uz deo koji je glava iste te životinje, vi ga pustite, pa vidite kako će dalje igra da ide, možete da ukažete na to da rep ne ide na glavu, da se ivice ne poklapaju, da se pitate gde bi mogao taj deo da ide i slično. Nekada će se stvar razrešiti da oboje idete u istom pravcu i dođete do skladne složene slagalice, a nekada jednostavno prihvatite nedovršene slaglice ili one sa neobičnim tvorevinama (na kraju krajeva, nije rep na glavi tako neuobičajena pojava, kad se bolje razmisli, zar ne?:), imaćete priliku da probate ponovo uskoro u svakom slučaju.


  • Zadatak koji se rešava kroz zajedničku aktivnost treba da bude u zoni narednog razvoja, odnosno treba da bude takav da zahteva sposobnosti i strukture koje pripadaju sledećoj fazi kognitivnog razvoja deteta.

Ako je dete tek ovladalo slagalicom od 4 dela nemojte odmah nuditi slagalicu od 20 delova, probajte sa varijacaijama složenosti slika istog tog broja delova ili sa slagalicama od 6 i 9 delova. Nešto što je previše složeno u odnosu na ono čime je dete ovladalo može da bude preveliki zahtev i dete u datom trenutku nema za njega kapacitet. Što ne znači da ga nema za nešto više, samo treba valjano odmeriti šta je to nešto dovoljno novo a da se oslanja na dovoljno poznato.


  • Odrasla osoba treba da omogući detetu da postepeno preuzima kontrolu nad strategijom koju su zajednički formirali, odnosno da omogući proces internalizacije.

Na posredan način smo ovo već pokrili kada je u pitanju spremnost na davanje kontrole nad delom procesa detetu i na izgradnju zajedničke akcije, ali je značajno osvrnuti se i na postepenost u svemu tome. I uz postepeno prepuštanje sve više samostalnosti u rešavanju nečega detetu, važno je i ne trčati odmah za novim izazovom, već pustiti dete da uživa neko vreme u trijumfu, da iznova pokušava i sada, za razliku od početaka, i uspeva. Znate ono kada deca uporno traže da ih gledate dok nešto rade, iako znaju da urade to nešto i znaju da vi znate, ali i dalje žele to malo potvrde, često i pohvale. Omogućite im to, a i sebi. Brzo će doći nešto sledeće i sledeće, bez brige.

Opisane pravilnosti koje se odnose na zonu narednog razvoja možemo posmatrati nešto šire od polja razvoja kod dece. Razmislite koje su vam oblasti trenutno značajne, na poslu recimo ili u odnosima sa drugima? Koja je Vaša zone aktuelnog razvoja (šta možete samostalno uspešno da obavljate), da li ste njome zadovoljni? Ako je odgovor da, malo se ‘nahranite’ tim što pozitivno otkrivate o sebi. A ako je odgovor ne, probajte da ga konkretizujete, čime tačno niste zadovoljni, a čime jeste? A onda pogledajte šta je zona Vašeg narednog razvoja, šta možete da uradite uz odgovarajuće vrste podrške? Kakva podrška Vam je potrebna? I šta je u zoni tog narednog (relativno bliskog) razvoja, a šta u zoni budućeg razvoja. Jer nekad gledamo, čežnjivo, u zonu nekog budućeg razvoja i nikako do nje da dosegnemo jer deluje predaleko i često i ostane predaleko, jer ne ugledavamo ono što je prvo sledeće, možda ne toliko primamljivo i drugačije, a opet dovoljno izazovno i dovoljno ostvarljivo, koje je nadomak ruke uz malo podrške, u zoni narednog razvoja.

Na kraju osvrnućemo se na zone svesnosti, nastale u okviru oblasti geštalt psihoterapije, mada vrlo primenljive u različitim kontekstima. Zamislite da našu svesnost možemo da posmatramo kroz tri zone (kao što je pisao Fric Perls još 1969. godine, prema Mann, 2013): unutrašnju, spoljašnju i središnju.

Svesnost u unutrašnjoj zoni je usmerena na naše unutrašnje senzacije, osete poput mišićnih tenzija ili opuštanja, disanje, različiti oseti koji dolaze pokretanjem određenih delova tela ili rada organa. Usmeravanjem pažnje na to šta trenutno osećamo vodi putem ove vrste svesnosti i moćno je sredstvo povezivanja sa sopstvenim potrebama. Dok ovo pišem, a vi čitate, možemo da probamo jednu vežbu. Čega ste svesni u vezi sa ovom svojom zonom trenutno? Recimo ja sam vrlo svesna položaja u kome sedim i savijenosti ka računaru. Ako usmerim još više pažnju na taj svoj položaj postajem svesna pritiska u predelu ramena i izvesne nelagode u donjme delu kičme, nije bol, ali nije prijatno, kao utrnuće. Slično je sa kolenom i stopalom noge na koj sedim. Da, opet sedim na nozi. A rekla sam neću. Ali bi me taj pravac odveo u onu središnju zonu svesnosti, a trenutno se fokusiramo na ovu unutrašnju zonu telesnih senzacija. Vraćam fokus na telo. Uvek je dobar pravac videti kako je sa disanjem. Plitko, ali nije isprekidano. Zadržavam pažnju par sekundi da oslušnem, a onda i voljno da malo produžim udisaj, pauza sekund, dve, izhah. I tako par puta. I postajem jako svesna senzacija žeđi i potrebe da odmorim oči od ekrana. Kako je kod vas?

Spoljašnju zona podrazumeva svesnost o onome što nas okružuje u neposrednoj okolini i načinu na koji opažamo taj svet putem čula: šta vidimo, čujemo, mirišemo, osećamo putam čula ukusa, dodirujemo. Da nastavimo prethodno započetu vežbu, sada privremeno “isključujemo” sve one senzacije tela i usmeravamo pažnju na to šta dolazi ka nama, a i iz prostora u kome smo trenutno. Ja trenutno vidim ekran laptopa i svoje šake kako kuckaju po tastaturi; vidim deo sobe u kojoj sam, vidim plišane igračke po podu i autiće, misi su u iskušenju da ponovo odlutaju u druge zone, ali ih vraćam. Isključujem čulo vida, nekada je korisno “isključiti” ga privremeno jer je vid dominantno čulo većini i često učini da se informacije od drugih čula zanemare ili ne registruju dovoljno. Dakle, ako zatvorite oči, šta čujete? Ima li nekih posebnih zvukova koji vam privlače pažnju? Mirisa? Ukusa? Kod mene se čuju povremeno automobili, ne bih primetila da je prometno ovako nedeljom. Čuje se vetar i blago pomeranje lima. Čuju se kazaljke sata. Primetićete da ne možete svega ovoga biti svesni odjednom (niti bi to bilo dobro:) i da se svesnost seli, pomera, kao kada lampom osvetlite jedan deo prostora. Mi možemo u dobroj meri da utičemo na pravac pomeranja tog snopa.

I na kraju, treća je središnja zona svesnosti koja se odnosi na naše misli, emocije, fantazije, zamišljanja, predviđanja, izbore. To je zona u kojoj provodimo dosta vremena, čak i kada smo sa drugim ljudima. Ona nam je neophodna, da služi kao bitan prostor naše psihološke realnosti, zona u kojoj sa sobom obrađujemo utiske, i u zavisnosti kakve procese tu negujemo, ova zona može postati i prijatno mesto, ali i veoma ugrožavajuće mesto, kao i sve nijenase između ta dva pola. Recimo, jedna nit može da bude: uskoro dovršavam ovaj tekst, nazire se kraj, jako se radujem završnom čitanju, a onda najzad i objavljivanju; već dugo ovo radimo, trebalo bi da ispadne ok; uh toliko već ima sati, a joj moram da privodim kraju, da sredim veš pa da idem po dete; ponovo ću morati da žurim, al’ dobro, stižem. Nešto drugačiji tok može da glasi ovako: nikako da završim ovaj tekst više, koja je i poenta pisanja bloga, kao da će to nešto da promeni, al kad sam se već dovde uvalila šta sad, kako da ne završim; ništa mi se ovo ne dopada, sve je trivijalno, i naravno da se nikome neće dopasti, koje bačeno vreme, a joj vreme, koliko je sati, opet mi ode pola dana i opet ću da jurim, ne znam do kada ovo ovako, stvarno sam nesposobna, kome ovakva da pomognem kad ne umem ni sopstvenim vremenom da upravljam; evo i baterija će da izađe sad; umesto da sam napolju sa detetom ja ovde mlatim praznu slamu. Deluje li vam poznato nešto od ovih spirala? Naša raspoloženja se menjaju, što ume da oboji ovu središnju zonu, recimo da sam danas bliža ovom prvom, više optimističkom scenariju. Kako je kod Vas trenutno u središnjoj zoni?

Naravno da su ove vrste podela uvek veštačke i da sve tri zone postoje istovremeno kao celina i da se prožimaju. I dok to jeste tačno, tačno je i da obično ne preraspodeljujemo svoje vreme podjednako između sve tri zone. U kojoj zoni provodite najviše vremena? U kojoj zoni Vam je najlagodnije? U ovom trenutnom vremenu pandemije, kada smo sa više strana upućeni na informacije i simptome bolesti, mere za sprečavanje širenja zaraze i slično, nije teško da se osetimo zabrinuti za svoje zdravlje, pa bi neko mogao da provede mnogo vremena u svojoj unutrašnjoj zoni osećajući različite senzacije, osluškujući ih, a zatim u svojoj srednjoj zoni razvijati fantazije o tome koje bolesti bi to osećanje moglo biti simptom, da li je kovid, da li je prehlada, da nije nešto treće. Sa druge strane, neko je možda toliko usmeren na posao, na druge ili nešto treće spolja, da postoji vrlo malo svesti o tome šta se dešava unutra, na nivou osećanja ili zamišljanja. Takođe, nekada je zavodljivo ostajati duže u srednjoj zoni, u nekoj izmaštanoj budućnosti ili prošlosti onako kako smo je zapamtili i sebi ispričalii. Ono čemu treba da težimo je sadašnjost u kojoj smo prisutni i u kojoj imamo izbor da se relativno slobodno krećemo kroz ove tri zone i informišemo naše postojanje njima. Daleko od toga da je to lako, to je na neki način i celoživotni zadatak, a izbor je, svakako, na svima nama. Do sledećeg pisanja, pozdrav iz PsihoZone.

Milica Stojković

 

15. februar 2022. 11:34 Milica Podelite objavu