Sistemi podrške, deo prvi: SAMOPODRŠKA

Из перспективе било ког психотерапијског правца подршка је неопходна за свако здраво функционисање. Ззадовољавајући контакти су једино могући уз подршку одговарајућих индивидуалних и срединских ресурса (Joyce & Sills, 2010). Дакле, када говоримо о системима подршке мислимо на (1) све оно што долази изнутра, што чини самоподршку и (2) оно што долази споља или се налази ван нас, а представља нам значајан ослонац. Снага обе врсте подршке зависи од тога како нека особа посеже за тим ресурсима. 

Једну од најкоришћенија класификација облика подршке међу гешталтистима, скицирао је Фриц Перлс још пре пола века, а детаљно су развили Фил Џојс и Шарлот Силс. О системима подршке експлицитно пише и Жил Делил. Оба начина осмишљавања овог значајног феномена сажето су приказана на слици  испод. У овом тексту детаљно ћемо се бавити различитим врстам самоподршке, начелно и у терапијском процесу. А у следећем блогу биће речи о подршци споља.

 

1. ТЕЛО

Начини на који се особа односи према свом телу и телесним процесима у великој мери утиче на њену способност да се самоподржи. Џојс и Силсова говоре о физичкој подршци као једном од најосновнијих аспеката самоподршке (Joyce & Sills, 2010). Делил (Delisle, 1999) овај систем подршке назива биолошким и истиче да је се он састоји од различитих подсистема које се лако могу посматрати током терапије, а као основне наводи мишићни, коштани и респираторни систем.

Када је реч о мишићином систему, њега можемо употребити за успостављање контакта са средином или за онемућавање тог покрета. Особа са пуно хроничних ретрофлексија (тензија) има на располагању мало енергије за контакт. Они који су провели многе сате отежући да нешто ураде знају да је отезање у циљу елиминације неке специфичне акције једнако напорно, ако не напорније од саме акције. Питање физичке кондиције тиче се, такође, мишићног система - што смо у бољој кондицији, мање смо склони умору (аутор наводи пример шаховских шампиона који су врло свесни ове чињенице и практикују програме телесних вежби да би побољшали своје постигнућ у шаху).

Сличан је случај и са костима. Постоје начини да употребимо своје кости као носиоце одговарајућег терета исто као што постоје начини да их оптеретимо и на тај начин повредимо. Овладавање начиним руковања тешким објектима често производи запањујуће осећање снаге и самодоказивања. Коначно, као највидљивији биолошки систем подршке издваја се респираторни систем, односно наше дисање. Начин на који дишемо често указује на проток енергије у нашем телу: задржавање даха је везано за циркулацију енергије, спречава узбуђење и трансформише га у анксиознот. Овај систем подршке се најјасније манифестује кроз контактну функцију говора. Неке особе док говоре не дишу како треба што доводи до равног, нечујног гласа. Или из превише брз говор, често без поребних дах-пауза.

 

У терапијском контексту све интервенције које иду у правцу освешћивања телесних процеса и препознавања оних који највише подржавају особу, представљају начин развијања самоподршке клијената. Примери терапијских сугестија које аутори наводе за рад на физичком процесу обухватају следеће (Joyce & Sills, 2001, стр. 156-158): 

 

• Повећање телесне свесности (клијента)

Терапеут посматра покрете и активности тела клијента, истовремено обраћајући пажњу на оно што се дешава и на оно што се не дешава, чекајући да се после извесног времена појави одређена целина/фигура.

Нека од питања којима се клијенти “позивају“ да постану свесни сопственог тела односе се на истраживање где се осећа напетост и какав је наш осећај држања тела.

Затим, ту су фокусирање свесности на дисање и положај тела. Може се рећи да је дисање основа за сва искуства (у буквалном смислу, без њега нема ни живота), те дисање, као што је речено, представља основу самоподршке, јер промена у дисању утиче на наш доживљај телесног процеса и емоција. Уколико особа обрати пажњу на своје дисање, може приметити који је начини дисања (брзина и дубина) највише подржавају, чинећи да се осећа смирено и стабилно. Уколико особа, рецимо, задржава дах, терапеут га може охрабрити да издише, уместо да само дише. Ово ослобађа напетост и ствара простор за удисај који ће природно уследити.

Такође, обраћањем пажње на своје држање, на начин на који стоји, седи или се креће, особа може доживети разлику у унутрашњем осећају у односу на то када, на пример, седи усправно или кад се погрби или савије. Поред тога, уколико се неки специфичан покрет или активност понављају, то може бити јако информативно за клијента. Како истиче Делил (Delisle, 1999), тешко је наљутити се стегнутих груди и опуштених рамена, као што је готово немогуће бити осећајан стиснутих песница и зуба који шкргућу.

 

• Промена језика „то“ у језик „ја“

У свакодневном говору често се о телу или деловима тела говори као о одвојеном ентитету које има неку врсту аутономије у односу на нас саме. Да би развили клијентов однос према свом телу, аутори предлажу интервенције које имају за циљ да постанемо свесни језика којим отуђујемо своје тело и подстиче се експериментисање у покушајима промене таквог говора. На пример, уместо „то повређује“ казати „ја сам повређена тиме“, уместо „врат ми је напет“ рећи „ја сам напета у пределу врата“ и слично.

 

• „Оживљавање“

Постоје различити и бројни начини повећања енергије. Неке од техника које наводе Џојс и Силсова су предлагање клијенту да говори гласније, затим да се креће по соби, да понавља неки покрет који је у вези са осећањем, да визуализује и усмери некако ток енергије, да користи боје или други уметнички материјал.

 

• Подржавање физичке сигурности

Подстицање клијента да „ојача“ своје тело кроз неки вид вежбања и спортско-рекреативних активности. То се може постићи кроз вежбе, масажу, борилачке вештине, јогу, шетњу, пливање, плес или већ на неки сличан начин. Свако познаје себе најбоље па може открити који му начин физичког ојачаваеа највише лежи.

 

• Вежбе „уземљења“

Аутори сматрају да различити видови медитације или вежбе свесности који се фокусирају на ’ја – овде – сада“ могу да буду веома корисни за развијање телесне самоподршке.  

 

• Катарза

У нашем телу су „сачувана“ сва наша искуства, нарочито тензије и емоције, и некада је јако корисно да се дође до њиховох делимичног ослобађања. Неки од „репертоара“ катарзе могу бити викање, ударање јастука, вриштање, певање, плесање.  

Технике које се могу користити у циљу овакве врсте ослобађања су бројне (различите варијанте празне столице, затим технике појачавања, оживљавања, али и многе друге експерименте). Међутим, аутори указују на опрез приликом ових интервенција у погледу две ствари: (1) потребно је да терапеут има на уму да сваки клијент има различит степен изражавања, да је свако ослобађање јединствено и да је прерано или неподржано ослобађање некорисно, па чак и опасно; (2) катарзична епизода може да изазове привремени осећај добробити услед лучења природних опијата, што може са створи потенцијално погрешан осећај разрешења; међутим, ако је катаризична експресија једноставно реприза неке прошле повреде, онда би резултат овог рада био подстицање тог фиксираног гешталта, упркос привременом добром осећању.

Дакле, катарза има терапијски значај само уколико ослобађање блокираних осећања води новој асимилацији, новом значењу (некада због присуства саосећајног, подржавајућег терапеута, некада зато што је искуство прорађено или схваћено на нови начин).

 

• Декодирање телесних порука

Као што је речено на почетку овог поглавља, ако се телесни процес посматра као својеврсна егзистенцијална порука, један од начина на који може да се истражује та порука је позвати клијента да „говори из“ различитих делова тела (односно, да се привремено идентификује с њима). Ова техника је врло корисна за истицање начина на које игноришемо или одбацујемо своје тело.

Ако клијент има неке физичке симптоме, један начин на који им се може приступити јесте истраживањем значења које они имају за клијента. Да ли симптом има одређену функција? Која је његова секундарна добит? На пример, да ли болест спречава неку особу да превише ради? Или да ли је спречава да напусти кућу (као у Јаломовој причи „У потрази за сневачем“)? Да ли то значи да неко треба да се брине о тој особи, а да физички сиптоми обезбеђују управо то? На овај начин се могу видети поруке, односно креативна прилагођавања, које тело чини у тешкој ситуацији.

 

• Едукација

За неке клијенте је јако корисно и подржавајуће да им се директно и отворено дају информације о физичким симптомима стреса, анксиозности или паничних реакција, затим о могућим физичким реакцијама које су карактеристичне за пост-трауматског феномен. Некима могу да буду корисни детаљније подаци о техникама релаксације и њиховим ефектима и слично.

Као што закључују аутори, не постоји најбољи начин кретања, ослобађања или изражавања физичког процеса, сваки клијент је јединствен и имаће свој начин изражавања, контакта и разрешења (Joyce & Sills, 2010). Терапеут посматра како особа користи све ове функције подршке, помаже му да оснажи своју телесну подршку кроз фокусирање (Delisle, 1999).

 

2. ЈЕЗИК, ГОВОР, МИСЛИ

Начин на који користимо језик значајан је показатељ нашег интрапсихичког искуства (Joyce & Sills, 2010), било да га усмеравамо ка некоме ван нас или да га одигравамо у себи. Како истиче Петрушка Кларксон, наше вербализације су наше огледало, односно наш избор речи и конструкција реченице информише и репрезентује наш унутрашњи свет (Clarkson, 2014).

Уздајући се у филозофску егзистенцијалисричку позицију која наглашава „неотуђиву способност сваке особе да управља собом“ (Clarkson, 2014), један од основних начина јачања самоподршке коришћење језика (само)одговорности. При употреби језика можемо или негирати или подразумевати одговорност и, на тај начин, јачати позицију беспомоћности или позицију управљања собом из часа у час (Clarkson, 2014). Велика је разлика у субјективном доживљају када се изговори нека од следећих реченица:  

• Дозволио сам да њене провокације допру до мене или Она ме учинила толико љутим да сам напросто морао да је ударим.

 

• Увек направе такву ситуацију да сам ја та која мора да попушта и прави уступке или Често бирам да одустанем од својих потреба.

Примери би могли да се нижу у бескрај. Суштина је да се особа охрабрује да експериментише са конструисањем сопственог искуства вербалним путем на начине који изражавају да они преузимају одговорност за себе (Clarkson, 2014). Сугестије за коришћење различитих врста језика су експерименти који позивају клијента да постане свестан свог језика и тога како језик утиче и доприноси ставовима које има о себи и свом односу са светом (Joyce & Sills, 2010).

 

Други начин јачања суштинске самоподршке јесте напор да се идентификују негативне поруке које особа говори себи и да уместо њих да се пронађу позитивне и охрабрујуће реченице; овај начин развијања самоподршке аутори називају подржавајући самодијалог (Joyce & Sills, 2010). Неке од познатих негативних „мантри“ коју особа самој себи упућује када се нађе пред одређеним препрекама може да гласи Глупа сам; Неспособна сам; Ништа не могу да урадим како треба; Опет сам забрљала и слично. У терапијском процесу може бити јако подржавајуће за клијента ако се ове оштре речи упућене себи замене са онима које и даље осликавају тренутни доживљај особе (дакле, није поента негирање критичног самоговора или негативних осећања), само то чине на начин који уважава целину њеног постојања и сагледава и „добре“ и „лоше“ стране (нпр. Ја сам веома способна особа, често сам врло ефикасна, али понекад и правим грешке... данас се осећам тако и тако...).

 

Сличан облик самоподршке је идентификација са сопственим искуством, што подразумева прихватање онога ко смо, са искуством које имамо у том моменту (Joyce & Sills, 2010). Некада толико често поричемо, критикујемо, минимализујемо, дефлектујемо или на неки други начин предупређујемо своје доживљаје и искуства, да се признавање онога што тренутно јесте и идентификовање са тим искуством чини као не тако једноставан подухват. Ресник (Resnik, 1990. према Joyce & Sills, 2010) истиче колико нас то дестабилизује кад стално морамо да улажемо енергију у порицање или избегавање сопственог искуства или кад га кријемо од других. Ако верујемо, на пример, да смо глупи или да "не би требало" да будемо љути, повређени, завидни, компетитивни, онда често нећемо бити свесни ових осећања, а тако ћемо изгубити и свесност о нашим другим ресурсима.

Неки аутори истичу нешто проактивнији приступ који се састоји у упражњавању присвајања (искуства) са прихватањем, чак и сугерисању клијенту да себи каже "Ја сам анксиозан/ љубоморан/ повређен ... и то је моје искуство управо сада".

 

Још један од начина на које особа може да се самоподржи подразумева замишљање подржавајуће особе у стресном периоду (оно што Штерн назива „призвани друг“, према Joyce & Sills, 2010). Овај замишљени друг може бити пријатељ, партнер, терапеут, рођак или неко кога се сећамо из детињства. Ова особа је изабрана због тога што поседује потребне квалитете: да нам пружи љубав, саосећање или да нас можда заступа - и она се позива да пружи унутрашњу подршку када је то клијенту потребно. Према Џојсу и Силсовој, ова идеја може бити предложена и испробана прво као експеримент у сеанси, како би клијент пронашао лик који је за њега највише подржавајући. Ово све може да се односи и на саму терапију и многи клијенти са собом носе „интернализованог саветника“ са којим у машти могу да причају или да га се сете као неког ко је топао и охрабрујући. Аутори истичу да понекад предлажу клијентима да, за време празника или у тешким ситуацијама, одвоје неко време када ће бити сами и замишљати да су на сеанси или им предлажу да им напишу писмо (које могу донети на следећу сеансу) или да узму неки „транзициони“ објекат из ординације или им дају неку охрабрујућу реч или афирмацију које ће се сећати. Ово може бити значајна подршка у време стреса или сепарације.

 

3. Креативно прилагођавање и ИДЕНТИТЕТ

Људи имају природну тежњу за затварањем циклуса контакта/повлачења и базично теже сусрету с незадовољеном потребом како би се затворио незавршени гешталт (Радионов, 2013), неко недовршено искуство. Проблем клијента је често последица креативног прилагођавања које је давно учињено и које је сада постало фиксирано (Joyce & Sills, 2010), често независно од тренутних околности. У идеалној ситуацији особа препознаје потребу, мобилише неопходну енергију, предузима акцију која доводи до пуног контакта и задовољења потребе, односно гешталт тада бива затворен и организам постаје слободан за нову целину, ново искуство. Али када су потребе особе непрестано игнорисане или погрешно тумачене, јавља се одређени прекид у пољу односа између појединца и околине и „ако тај прекид дуже потраје, изворна потреба губи своју снагу, искривљује се у фиксирани гешталт“ (Радионов, 2013, стр. 96). Особа тада нема довољан осећај подршке како би се држала своје потребе и како би ту потребу доживела легитимном, па се прилагођава датим околностима најбоље што може (Mackewn, 1997, према Радионов, 2013). Сви механизми прекида контакта се, у суштини, могу посматрати на овај начин – као места недовољне подршке да се стоји иза своје потребе од почетка до краја циклуса искуства контакт-повлачење. За клијента је значајно да, заједно са терапеутом, открива на које начине прекида контакт, у којим ситуацијама и са којим особама, и да истражује који начини креативног прилагођавања су одговарајући у различитим контекстима, односно који доносе највише подршке за аутентичну потребу у датом тренутку. Ова сазнања (у оном целовитом смислу, када постоје и мисао увида и тело увида) нарочито су важна када се особа налази у ситуацијама које је на наки начин угрожавају.

Речником когнитивно-бихејвиоралних праваца о сличној ствари говориће се као о ефикасним стратегијама превазилажења стреса. Како истичу Џојс и Силсова, када се клијент суочава са неком ситуацијом за коју стрепи да ће бити стресна и да ће срушити његову самоподршку, може да буде веома корисно да се клијент присети које су то стратегије превазилажења биле функционалне у сличним околностима и да истражи како може да их прилагоди наступајућој кризи (Joyce & Sills, 2010).

У гешталт приступу за функцију личности се често каже да представља „вербалну реплику Селфа“ (Perls, Hefferline & Goodman, 1951, стр. 382), да је то оно што ми кажемо да јесмо и што омогућава доживљај континуитета кроз време, односно доживљај релативно стабилног личног идентитета (Bloom, 2002). Због чега се сматра да снажан доживљај идентитета представља важан извор самоподршке? Одговори на питања Ко си ти у овом тренутку? Ко постајеш са овим искуством? Шта желиш да будеш/постанеш? могу да пруже особи снажну подршку, са једне, или да буду извор узнемирености и несигурности, са друге стране.

Психотерапеути гешталтистичке оријентације сматрају да употреба личних заменица може да говори о доживљају сопственог идентитета – континуитет употребе личне заменица „ја“ који се прекида употребом заменица „ти“, „он/она“,„ви“, „неко“, док се и даље говори о себи, често указује на недовољну интегрисаност тог дела Селфа или искуства о коме се извештава. Перлс је сматрао да „сваки пут када примените одговарајући его-језик да се изразите, помажете развоју ваше личности" (Perls, 1966).

 

4. ДУХОВНОСТ

Прича о системима подршке била би непотпуна без ове теме. Тема људске духовности/спиритуалности/религиозности је толико велика и вечна, па на овом месту неемо ни покушати да је стављамо у оквире одређених дидактичких принципа. Задржаћемо се само на значају подршке која можемо да „црпимо“ из спируталног,

У чему се огледа подржавајућа природа спиритуалних искустава? Цитираћемо један пасус из рада  колеге Николе Крстића који та стања сликовито описује као „стања дубоке повезаности, дубоког припадања и снажног јединства...Нема сумње да су овакви доживљаји надахњујући, окрепљујући и изузетно вредни. Њихов део је и доживљај дубоке смислености и реда у свему што нам се у животу дешава (прим.аут). Верујем да оваква стања отварају наш дух и имају снажно благотворно дејство на читав наш живот. То су стања у којима је наша креативност на врхунцу и када смо дубоко измирени са собом, Богом и остатком света, али и својом историјом, својим пријатељима и непријатељима, својом животном ситуацијим и будућношћу која нас чека. То су стања дубоке вере у смисленост нашег животног пута и присуство спиритуалног вођства у нашем животу. (Крстић, 2014, поглавље Уцељујућа моћ спиритуалног у гешталт психотерапији, пара. 1).

Кад год се у психотерапији срећемо са спиритуалним или религијским феноменима, велика опасност „вреба“ од уверења самих терапеута која су у вези са подручјем спиритуалног и религијског. За психотерапеуте је значајно да буду свесни ових процеса и осетљиви за њихов утицај, јер „сваки унапред постојећи став о спиритуалности и религиозности, било да се ради о начелном одобравању и подржавању, или о начелном одбацивању и ниподаштавању, може нас, као психотерапеуте, завести и представљати тешкоћу да се отворимо за специфичност феномена који нам клијент доноси“ (Крстић, 2014). Како се ради о дубоко личним значењима које појединци приписују у свесним или мање свесним потрагама за смислом, потребно је за почетак само бити упознат са тим да овакви “системи” заиста могу да представљају значајан извор самоподршке, нарочито у кризним тренуцима, а затим и отворен за различите начине и искуства у којима људи црпе духвност.

 

*  *  *

 

У следећи тексту причамо о системима подшке из спољашње средине.

 

ЛИТЕРАТУРА

1. Bloom, D. (2002). The Song of the Self: Language and Gestalt Therapy. The Gestalt Journal, 24 (2), 31-44.


2. Clarkson, P. (2014). Gestalt Counselling in Action (4th Edition). SAGE Publications Ltd.


3. Delisle, G. (1999). Personality Disorders: А Gestalt Therapy Perspective. Otawa: CIG Press. / интерни превод ГСБ/


4. Јалом, И. (2005). Крвник љубави и остале пситорапијске новеле. Београд: Плато.


5. Joyce, P. & Sills, C. (2001). Skills in Gestalt Counselling & Psychotherapy. London: Sage Publications.


6. Joyce, P. & Sills, C. (2010). Skills in Gestalt Counselling & Psychotherapy (second edition). London: Sage Publications.


7. Крстић, Н. (2014). Спиритуалност и гешталт психотерапија - теоријски рад, доступно на  http://www.psihoterapeut.rs/blog/clanci-nikola-krstic/entry/spiritualnost-i-geu0161talt-psihoterapija-teorijski-rad.html , преузето 25.02.2015.


8. Perls, F., Heferline, R. & Goodman, P (1951). Gestalt Therapy: Excitement and Growth in the Human Personality (интерни превод ГСБ)


9. Perls, F.S (1966). Ego, Hunger and Aggression: A Revision of Freud's Theory and Method. San Francisco: Big Sur, Orbit-Esalen.


10. Радионов, Т. (2013). Гешталт терапија. Загреб: Наклада Слап.


11. Yontef, G. & Jacobs, L. (2008). Gеstalt therapy. У Corsini, R. & Wedding, D. (Ур.). Current Psychotherapies (Osmo izdanje) (стр. 328-367). Belmont, USA: Thomson Learning.